NA Pravnom fakultetu u Beogradu, mestu gde se obrazuju budući čuvari pravde, jedna odluka plenuma studenata ogolila je surovu stvarnost njihove solidarnosti, onu koja staje tamo gde počinje lično odricanje.
Foto: Z. Jovanović
K.G., student tog istog fakulteta, bori se sa najtežom bolešću. Njegova nada za izlečenje leži u novoj, naprednijoj terapiji, ali ona ima cenu: 8 miliona dinara. Da bi uopšte mogao da pređe na nju, neophodno je da na svake tri nedelje izdvoji 520.000 dinara. Trenutno se nalazi na terapiji koja mu pomaže, ali postoji šansa za mnogo bolje rezultate, naravno, ukoliko dođe do novca.
Zvuči kao trenutak kada bi zajednica trebalo da pokaže jedinstvo. Baš tih dana održan je plenum. Jedna od stavki bio je i K.G. Predlog je glasio da se iz fonda blokaderskih donacija sav raspoloživi novac preusmeri za lečenje njihovog kolege. Čoveka kojeg poznaju, koji je omiljen, drag, drug, pristojan, kolegijalan, harizmatičan i čija se borba vodi pred njihovim očima.
Međutim, odgovor je – NE!
Neki su pokušali da izglasaju bar deo, pa ni to nije prihvaćeno. Posle više krugova razmatranja, odlučeno je da se izdvoji 520.000 dinara – što je dovoljno za samo tri nedelje života. I to pod uslovom da se ne dira ono što je najvažnije: zalihe hrane koje u ogromnim količinama ostaju neiskorišćene i redovno završavaju u đubretu. Jer, kako su neki rekli, ne smeju da “ostanu bez hrane”.
Ono što je najpotresnije nije sama visina iznosa. Plenumaši nisu u obavezi da finansiraju lečenje svog kolege. Najpotresnije je što su imali mogućnost da pomognu. Čak ne ni iz sopstvenog džepa, već iz donacija, koje im stižu na dnevnom nivou u ogromnim, besmisleno-bahatim količinama. Ipak, odlučili su da ne pomognu do kraja, jer bi to značilo sopstveno odricanje. Jer bi to značilo da se ne misli samo na “svoje”, već i na one kojima je pomoć pitanje života.
To su isti oni, nazovimo ih studenti, koji u javnosti brane ideale jednakosti, solidarnosti i pravde. Oni koji organizuju proteste, traže bolje uslove za sve, govore o društvenoj odgovornosti i empatiji. Ipak, kad se ta empatija testira u stvarnosti – pred stvarnim čovekom u stvarnom problemu, ona izostaje. Lakše je držati parole, nego otvoriti novčanik. Lakše je pričati o sistemskim problemima, nego pomoći kada si deo rešenja.
Ovo nije priča o zlim studentima, niti o lošim ljudima. Ovo je priča o jednoj generaciji koja je navikla da bude glasna kad treba kritikovati druge, ali tiha kada treba učiniti nešto konkretno. Priča o tome kako se solidarnost svela na šarenilo transparenata i aplauze, samo ne na dela.
K.G. nije simbol za plakat. On je stvaran mladić, budući pravnik, koji ne traži milostinju, bori se za priliku da živi. A od svojih kolega je dobio kristalno čisto odbijanje. I to je poraz mnogo veći od ijedne izgubljene terapije.
Nadamo se da ova odluka nije konačna. I da će neko, bilo sa ovog plenuma ili šire prepoznati da život vredi više od zaliha humusa. Jer kad pravda prestane da bude stvar principa i postane stvar interesa – tada više nema ni prava, ni solidarnosti. Samo hladne ruke koje se peru u plenumskoj proceduri.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
