OD samog početka blokada u Srbiji, koje polako ulaze u deveti mesec, jedna linija delovanja bila je konstantna i sistemska, a to je pritisak na pravosuđe, tužilaštva i sudove, sve u cilju dobijanja politički podobnih presuda.
Foto Dragan Milovanović
Ovaj pritisak nije bio samo medijski, već i fizički, ali i institucionalan, planski vođen od strane organizacija koje se inače predstavljaju kao zaštitnici demokratije i vladavine prava.
Na početku blokada predsednik Aleksandar Vučić je, u nameri da pokaže dobru volju, doneo odluku o pomilovanju nekoliko nasilnih učesnika u protestima. Namera nije bila da se ruše procedure, već da se sačuva mir i demonstrira državna stabilnost. Međutim, za prozapadni sektor, taj gest je samo učvrstio stav – da nije bilo ni potrebe za pomilovanjem jer su svi blokaderi ionako unapred nevini, bez obzira na dela koja su počinili.
Uz podršku tužioca i sudija, koji osim što su deo strukovnih nevladinih organizacija, već su i sami učesnici u blokadama i koordinacije vrhovne javne tužiteljke Zagorke Dolovac, stvorena je atmosfera u kojoj se zakon selektivno primenjuje, tužioci ne smeju da postupaju od straha od medijskog linča, a sudije koje ne oslobode aktiviste rizikuju pritisak, pretnje i etiketu da su „režimski“.
Nasuprot tome na delu je prećutana amnestija, svako puštanje na slobodu blokadera, uprkos dokazima, ponavljanim prekršajima i težini krivičnih dela, nije više pojedinačan slučaj, postalo je novo normalno i podrazumevano. Ta praksa je usadila uverenje kod aktivista da mogu da rade šta požele, bez ikakvih sankcija. Da mogu da nezakonito da blokiraju ulice, magistrale, nasrću na novinare, uništavaju imovinu, organizuju napade i javni linč političkih funkcionera, a da ih neće stići zakon. Jer iza njih stoji „građanski sektor“.
Podsećamo i da je uoči 15. marta uhapšeno je više lica za koje je postojala osnovana sumnja da planiraju nasilne akcije, pa čak i terorističke napade. Jedan deo njih pobegao je u Hrvatsku, među kojima i aktivistkinja Mila Pajić. Iako su postojali materijalni tragovi, logistički planovi i indicije, svi su pušteni da se brane sa slobode. Slučaj je medijski potisnut. U zapadnim državama, samo pokušaj blokade bi se vodio kao akt ugrožavanja ustavnog poretka, u Srbiji se, od istih onih koji žele zapad u Srbiji, tretira kao građanski performans.
S druge strane, vidimo potpuno suprotan tretman za osobe koje nisu deo tog ideološkog kruga. U Novom Sadu, četvorica mladića označena su kao „napadači“ iako je čitava optužba zasnovana na nezakonito procureloj fotografiji. Advokat osumnjičenih mladića naveo je da je čitav slučaj vođen pod pritiskom, u atmosferi linča.
„Nakon objavljivanja fotografije, ozbiljno je narušeno pravo na pravično suđenje. Javnost je već dobila svoje „krivce“ pre nego što su tužilac ili sud uopšte počeli sa poslom,“ kaže za Vaseljensku Goran Karadarević, branilac optuženih.
Jedna od brojnih pravnih zamerki u ovom slučaju jeste i to što tužilaštvo, iako je imalo oštećenu koja tvrdi da bi mogla da prepozna napadače, nije organizovalo formalno, zakonom propisano prepoznavanje. To je, po rečima advokata Karadarevića, standardna procedura u svim krivičnim predmetima u kojima je identitet sporna okolnost.
„Nije organizovano ni formalno prepoznavanje, niti je ponuđena mogućnost procentualnog ukazivanja. Umesto toga, celo krivično gonjenje počiva na neformalnoj, i već medijski kompromitovanoj fotografiji“.
Kada je predsednik Vučić najavio mogućnost da i tu interveniše institucijom pomilovanja, usledila je lavina napada. Ali ne samo od stranaka. Napadi su došli i od „stručnih“ tela poput Društva sudija Srbije, CEPRIS-a i brojnih drugih strukovnih NVO, uz ogromnu podršku prozapadnih medija koji u isto vreme ni reč nije reklo na brojna puštanja blokadera, blokiranja zgrada suda, pretnje sudijama, fizičke napade i medijsku harangu.
Pomilovanja koja bi eventualno došla od strane predsednika Aleksandra Vučića su, uprkos galami, retki, transparentni i ustavom propisani izuzeci. Daleko veći i opasniji problem leži u desetinama, ako ne i stotinama slučajeva u kojima su blokaderi, organizatori nereda i akteri nasilja, puštani bez ikakvog pravnog osnova, mimo bilo kakve pravne analize ili odluke, samo na osnovu političke simpatije, pritiska blokaderske javnosti i nezakonitim odlukama odmetnutog dela pravosuđa. Takav vid amnestije bez odgovornosti je najpogubniji, jer on poručuje da zakon nije isti za sve.