ZATEČEN prizorom koji sam ugledao zastao sam neki dan pred zgradom Gimnazije, škole u kojoj sam proveo život (4 godine kao đak i 40 kao profesor). Pusta i prazna, razdrljenih ulaznih vrata, s prozorima haotično oblepljenim političkim parolama i unezverenom decom koja tumara oko nje ostavljala je mučan utisak. Škola koja će za 21 godinu obeležiti dva veka postojanja ne liči na školu. Ni trećerazredna stranačka poslovnica, ni seoska poslastičarnica ne bi dozvolile takav neukus.
arhiva
Gimnazija koja je radila i u godinama svetskih ratova, danas je u štrajku. Institucija koja je uvek bila izraz i zastupnik opšteg interesa, danas je podređena nedefinisanom političkom interesu. Zakon zabranjuje politiku u školi iz razloga koji su po sebi razumljivi. Ona poništava njenu vaspitnu i obrazovnu samostalnost i narušava odnos nastavnika i učenika. Politika je poprište sukoba efemernih interesa i strasti, a škola mesto na kome se uči o trajnim vrednostima čovečanstva. Empirijska sociološka istraživanja pokazuju da u ovom uzrastu zanemarljivo mali procenat dece ima interesovanje za dnevnu politiku. Moje profesionalno iskustvo to potvrđuje. Politički kič na prozorima škole danas oličava ideološku smutnju koja se valja ulicama i podmeće deci. Već viđeno. On je slika obrazaca ponašanja koje smo upoznali na sopstvenom i tuđem iskustvu, slika „nenasilnog nasilja“ kao sredstva političke borbe, „građanske neposlušnosti“ koja mimoilazi profesionalnu etiku i ugrožava pravo dece na obrazovanje (garantovano Ustavom i međunarodnim konvencijama), slika pravnih normi koje ograničavaju sve osim uličara. Obrazloženje po kome deca na ulici „danas polažu najvažniji ispit“ na razmeđu je između budalaštine i cinizma. U takvoj koreografiji škola se obraća u politički kabare, a posvećeni vaspitači u dresirane politikoide, malograđanske pokondirene tikve koje osim svoje marginalnosti, frustracija i strasti na političku kvantašku pijacu iznose i dečje bistre glave, zdravu logiku i čiste duše. U one koji decu uče da misle tuđom glavom i budu sredstva u tuđem zlom naumu. Sve sa uverenjem da politika pretvara neznanje u znanje, nevredno u vredno, ružno u lepo, propagandne laži u istinu. Ova politička estetika ružnog uvek me podseti na sliku one neugledne žene koja se na ulici baca na policajca i otima o njegov štit.
Vrhunac niskosti kojom se podilazi dečjoj naivnosti je centralni natpis na ulazu u Gimnaziju – „Junaci našeg doba“. Izmanipulisana deca (uglavnom maloletna) kao politički junaci!?
U susretu sa ovom slikom, poput Nikolaja Ihmenjeva, junaka Fjodora Mihajloviča, osetio sam se – poniženim i uvređenim.
Autorski teskt reagovanja uvaženog profesora sociologije Nedeljka Kuljića, žive legende Gimnazije, koji je glodur lista Zrenjanin odbio da objavi, prenosi vam ekskluzivno Petrovgrad.org.