BLISKI istok nam je bliži nego što mislimo. Kada velike sile tamo podmetnu ratni požar, varnice brzo stižu i do nas.
Foto Tanjug
Gospodari rata po pravilu na balkanskom prostoru pokušavaju da kompenzuju štete i patnje nanete bliskoistočnom svetu. Srbija mora da odoli navijačkim strastima koje indukuju velike sile i da se, mirno i trezveno, vodi isključivo sopstvenim državnim i nacionalnim interesima u anarhičnom svetu koji se nalazi na ivici sveopšteg sukoba.
Ovo su poruke i upozorenja Dušana Spasojevića, bivšeg ambasadora Srbije u Grčkoj, Turskoj i Jermeniji, poznavaoca Bliskog Istoka i Balkana, prostora koji velike sile posmatraju kao jedinstvenu celinu od raspada Osmanskog carstva u 19. veku do današnjih dana.
– Dešavanja i iz mnogo udaljenijih krajeva od Bliskog istoka se reflektuju na čitav svet. U vremenima sukoba se čine presedani, a paralele bliskoistočnog sa balkanskim prostorom prave se još od Hercegovačkog ustanka. Naše područje, koje je veštački prekršteno u Zapadni Balkan, iako „Istočnog Balkana“ nema a Englezi su ga sve donedavno zvali Istočni Jadran, veoma često je bilo pretpolje bitke, odnosno velike igre oko „Istočnog pitanja“. Zato moramo da budemo veoma pažljivi i da o problemima na Bliskom istoku razmišljamo pre svega u smislu kako se oni odražavaju na nas. Već smo imali slučaj da je Balkan, naročito prostor koji naseljava srpski narod, bio područje kompenzacije za nepravde koje je Zapad nanosio muslimanskom svetu Bliskog istoka.
– Do Drugog svetskog rata to su radile stare kolonijalne imperije Britanija i Francuska, a posle su nastavile SAD, koje su ih istisnule sa tog prostora. To se desilo i 1990-tih kada su američki (neo)liberali, za koje je Hantington još krajem 1950-tih godina govorio da predstavljaju najveću unutrašnju pretnju američkoj bezbednosti, nepravde, ratove i krize na Bliskom istoku namirivali na račun mira na Balkanu. Prevashodno podržavajući centrifugalne snage koje je još krajem 19. veka osmislila i stvorila austrijska politika, posle Oktobarske revolucije instrumentalizovala Kominterna, a po završetku Hladnog rata kao saveznike oberučke prihvatile SAD, u kojima su, povodeći se tuđim interesima, na svoju štetu učestvovale i pojedine elite balkanskih muslimana. To je iskustvo koje smo već imali. Nije dakle reč o nečemu nezamislivom i treba da pazimo da nam se to ne ponovi, da pokušaju da sadašnji bliskoistočni sukob namiruju na naš račun.
Foto Tanjug
o Čini se kao da je Izrael uhvaćen u „kosovsku zamku“. Teroristi Hamasa su oteli više od 1.000 ljudi i država je bila prinuđena na oštar odgovor, kao svojevremeno Srbija na napade tzv. OVK na KiM. Ipak, veliki broj civilnih žrtava među Palestincima okrenuo je javno mnjenje protiv jevrejske države.
– Sličnosti postoje u delu koji se odnosi na metodologiju izazivanja sukoba, ali ima i osetnih razlika, na prvom mestu u tome kako Zapad tretira i reaguje na ovaj sukob. Hamasova ideja da izvede onako spektakularan teroristički napad, da ga snima i praktično prenosi uživo, uključujući bestijalno ubijanje i otmice, nesumnjivo je imala za cilj da izazove Izrael i uvuče ga u asimetrični sukob sa jednom brutalnom terorističkom organizacijom koja se ne drži nikakvih pravila. Pošto se takve organizacije kriju među stanovništvom, civilne žrtve su bile unapred ukalkulisane, čak i poželjene u terorističkoj strategiji.
– Zbog toga su i oni koji najviše podržavaju Izrael u američkoj politici, kao što je predsednik Tramp, poručili Izraelcima da operaciju moraju brzo da završe jer će inače izgubiti medijski rat i stvoriti omrazu u javnosti protiv sebe. To se upravo i desilo. Hamas je definitivno uspeo u nameri da uvuče Izrael u iscrpljujući asimetrični sukob, u kome gine ogroman broj nevinih civila, a ovaj pokret je dobio na važnosti, mobilisao svoje pristalice i skrenuo pažnju na palestinsko pitanje. Sada prelazimo na ključne razlike sa našim slučajem. Srbiji je uskraćeno legitimno pravo da se brani od terorističke OVK i pretrpela je agresiju NATO. Ali, upravo NATO je prouzrokovao najveći broj žrtava među albanskim civilima, koje je Alijansa navodno branila.
Tanjug
o Ipak, kao i tzv. OVK na KiM, sada se Hamas medijski nametnuo kao predstavnik palestinskog naroda, iako ovaj pokret odriče pravo postojanja Izraelu i ne prihvata pregovore, za razliku od nekadašnje PLO, čije je političko krilo Hamas proterao iz Gaze?
– Kod nas mnogi ljudi koji su vaspitavani u doba SFRJ imaju sentiment prema Palestincima jer je ta država podržavala Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO) Jasera Arafata, a Hamas nema nikakve veze sa njom. PLO priznaje pravo Jevrejima da imaju državu, odnosno da postoje dve države, jedna palestinska, a druga jevrejska, na tom prostoru, dok Hamas i Hezbolah ne priznaju pravo postojanja Izraelu. Hamas je ekstremistički i fundamentalistički pokret čija je ideologija isključiva i služi se terorističkim sredstvima i ne može nikako da se poredi sa PLO, oslobodilačkom organizacijom koja je bila spremna na mir i koja je pregovarala o miru. S druge strane, Izraelu je nekada bilo lakše da jača ekstremiste Hamasa da bi se oni obračunali sa PLO, računajući da će kasnije biti lakše biti da se suoči sa jednim za svet neprihvatljivim pokretom. Niko u toj kompikovanoj priči nije nevin. Za nas je važno da se ne povodimo navijačkim strastima koje indukuju velike sile.
– Ne treba se voditi starim sentimentima iz vremena kada smo neštedimice podržavali PLO, ali ni biti protiv Palestinaca, naročito njihovog prava na državu. Iako su raznorazni mudžahedini i ekstremističke organizacije, koje je između ostalih tada podržavao i Iran, učestvovale u građanskim ratovima na teritoriji bivše SFRJ boreći se protiv Srba, moramo imati izbalansiran stav. Ne smemo da smetnemo s uma da mi u kriznom području imamo 182 pripadnika Vojske Srbije, kao i jednog od strane Hamasa otetog srpskog državljanina. Nama nije potreban rata na Bliskom istoku da bismo znali da je svet nepravedan, da međunarodne organizacije i međunarodno pravo ne igraju nikakavu ulogu i da velike sile kreiraju poredak. Mi smo to odavno osetili na sopstvenoj koži. U svetu u kome su moć i sila jedine vrednosti, mi treba da se držimo samo sopstvenih državnih i nacionalnih interesa.
o Šef Stejt departmenta poručio je Izrelu da SAD neće rat sa Iranom i da neće dozvoliti da se u Libanu napravi repriza tragedija Gaze, a s druge strane Izrael, koji se oslanja na Ameriku kao glavnog pokrovitelja, kao da ne čuje ta upozorenja?
– Izrael danas ima privilegovanu poziciju u SAD, ali nije bilo tako od nastanka jevrejske države i Izraelci su to dobro zapamtili. Oni su razvijali strategije pridobijanja saveznika, ali veruju samo sebi. Podsetiću vas da Ajzenahauerova administracija nije želela da naoružava Ben Gurionov Izrael kada je egipatski predsednik Naser uveliko nabavio tenkove i avione iz Čehoslovačke, iz sovjetskog bloka. Prvi koji su naoružali Izrael bili su Francuzi, ali ne zato što su podržavali jevrejsku državu, već zato što su u Egiptu videli neprijatelja koji je podržavao alžirske borce za nezavisnost. Kada je izbila Suecka kriza, protiv Egipta su zajedno ratovali Francuzi, Englezi i Izraelci, a Egipćane su iz sopstvenih strateških razloga podržavali Rusi i Amerikanci, ne bi li s Bliskog istoka i sa severa Afrike isterali stare kolonijalne sile i zauzeli njihova mesta.
– Spoljna politika i rat su stvar računa, a ne osećanja, i Izraelci to znaju i deluju prilično samostalno. Računaju na podršku SAD, ali ne do kraja. Oni vrlo dobro analiziraju i vide kako su prošli oni koji su se oslanjali na Ameriku: Sadam Husein, Moamer el Gadafi, a u bivšem varšavskom paktu Nikolaje Čaušesku. Izraelci znaju da je filozofija američkih neoliberala trošenje ljudi, da ih podržavaju samo dok su im potrebni, a posle ih puštaju niz vodu, a da su sporazumi kratkog roka trajanja, kao što vidimo i u nepoštovanju Dejtonskog sporazuma. Zato se Izraelci ne oslanjaju potpuno ni na koga, a naročito nemaju iluziju da bi SAD između sebe i njih izabrala njih. Evropska filozofija spoljne politike je, pak, drugačija od američke, jer su je stvorile stare države koje imaju politike i interese projektovane mnogo godina unapred.
Tanjug
o Kako tumačite nedavni Makronov poziv da se Izraelu uskrati vojna pomoć, posle čega je Netanijahu reagovao vrlo oštro, a francuski predsednik mu se izvinjavao?
– U svetu u kome je moć ne samo sredstvo već i cilj, u kome države razmišljaju samo u tim kategorijama, odgovor Netanijahua Makronu i izvinjavanje ovoga drugog je potvrda da se poštuje kada neko pokazuje snagu. Moral se još od Napoleona Bonaparte i Živojina Mišića računa kao tri puta jači faktor od agregatne snage koja se ogleda u broju vojnika i naoružanju. Stepen morala je jedina prava vojna tajna, sve ostalo znamo, koliko koja zemlja ima vojnika, aviona i tenkova. Spremnost da se tučeš da bi zaštitio svoje interese je ključni faktor u međunarodnim odnosima. Nažalost, EU se kao mirovni koncept nije nametnula ostatku sveta, niti se pokazalo da rat nije nastavak politike i da su granice nevažne.
– Sve podseća na period između 1903. i 1918. godine kada smo u međunarodnim odnosima imali sličnu situaciju, neuravnoteženu multipolarnost sa više sila koje su se borile da steknu poziciju hegemona. U poslednjih 150 godina 80 odsto ratova u Evropi izbijalo je upravo kada smo imali taj neuravnoteženi multipolarni sistem. Zato moramo da budemo promišljeni i oprezni prema bilo kakvim utopijskim idejama i aranžmanima u kojima mi unosimo sebe, a iz njih možemo ponovo da izađemo oslabljeni. Kao i da budemo spremni da u sebi spojimo hladnu razložnost sa neobičnom jačinom volje u odbrani naših državnih i nacionalnih interesa.
ULOGA STRANOG FAKTORA
o Kako komentarišete česta medijska istupanja pojedinih stranih ambasadora u našoj zemlji?
– Na prvom mestu, ne bismo smeli da zdravo za gotovo uzimamo ideje koje, posredstvom svojih diplomatskih predstavnika ili na druge načine, zastupaju inostrane elite. Za početak bismo morali da strane ambasadore vratimo u redovne diplomatske kanale i isključimo ih iz javnog diskursa. Prevashodno zato što je njihovo neograničeno prisustvo u javnom životu nezdravo za demokratski proces u našoj zemlji, a na duže staze pogubno za demokratiju kao takvu. Ako hoćemo da saznamo šta je stav neke zemlje, treba da čujemo šta kažu njeni najviši politički zvaničnici ili ugledni intelektualci, a ne diplomatski činovnici.