Slobodanka je posle smrti majke preuzela brigu o teško bolesnom bratu, a onda donela odluku zbog koje su je osuđivali: "Mislila sam da to nikada neću učiniti"

Kada je ostavila brata u sobi doma, Slobodanka se okrenula i zaplakala. Nije smogla snage ni da se pozdravi sa osobljem. Izašla je, sela u automobil i vratila se kući. Tamo su je dočekale prazna soba i stvari čoveka kojeg je godinama doživljavala kao bebu.