Milorad Pupovac, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) i Srpskog narodnog veća, napisao je autorski tekst za „Jutarnji list“ u kome nije krio razočarenje što su poslanici u Saboru počeli za govornicom da uzvikuju ustaški pozdrav „Za dom spremni“ i ističu zastavu Hrvatske odbrambene snage.
Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija
Autorski tekst Pupovca prenosimo u celosti:
Blic preporučuje
(VIDEO) USTAŠKI DERNEK, ORILO SE „ZA DOM SPREMNI“ Skandalozne scene iz Imotskog: Tompson održao koncert u znak proslave „Oluje“, prisustvovalo četiri ministra i zlatna olimpijka
(VIDEO) Slavili „Oluju“ uz Tompsonove pesme i ZAPALILI OSTRVO: Drama u Hrvatskoj, izbio požar nakon što je ispaljena raketa
– U hrvatskoj javnoj političkoj sferi delujem od 1989. godine. Od te tri i po decenije, gotovo 25 godina delujem kao zastupnik u Hrvatskom saboru. Za sve to vreme sretao sam ljude koji su bili pripadnici ustaškog pokreta, poražene ustaške i domobranske vojske tzv. Nezavisne Države Hrvatske, pripadnike proustaške hrvatske emigracije, proustaške hrvatske političare i pojedince koji su mi za sebe znali reći da su ustaše. Neretko sam na ulici pozdravljan sa „Za dom spremni“, uz popratni pro patria pozdrav desnicom. Neretko sam ili sam ili u društvu svojih prijatelja nazivan ustašom od strane Srba koji se nisu slagali s mojim političkim delovanjem.
Sve ovo navodim iz dva razloga. Prvi je da ovim pokažem da osim istorijskog znanja o kvislinškim i zločinačkim pokretima kakav je ustaški, posedujem i višedecenijsko iskustvo susretanja s njegovim ostacima i njegovom obnovom tokom procesa demokratizacije, rata i posle rata.
Drugi je u tome da se uz sve manifestacije obnovljene ustašofilije ili ustašovanja kakvih smo u Hrvatskoj imali u proteklih 35 godina ne mogu setiti da je iko ikada za govornicom Hrvatskog sabora pozdravljao svojim glasom ili HOS-ovom zastavom kao što je to bilo u ovoj i protekloj godini ili da je iko od izabranih zastupnika na nekom službenom skupu okupljene pozdravio službenim pozdravom ustaškog pokreta i službenim pozdravom ustaške Nezavisne Države Hrvatske.
„Od muve ne pravim slona“
Verujem da mi znanje i iskustvo stečeno u ovom vremenu omogućuju da od muve ne pravim slona, znači da ne preuveličavam ono što veliko nije. Siguran sam da mi isto to znanje i iskustvo omogućuju da od slona ne pravim muvu, znači da ne umanjujem ono što maleno nije. Veliko nije (ali nije ni ugodno) kad me neki nadobudni junoša na ulici pozdravi sa „Za dom spremni“, a maleno nije (jer je protivno Ustavu, presudama Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava) kad mene ili vas onaj koji se zakleo na Ustav Republike Hrvatske, kao što sam se i sam zakleo dosad ravno osam puta, s govornice najvišeg predstavničkog i zakonodavnog tela pozdravi pozdravom jednog od najnedemokratskijih i najzločinačkijih pokreta i države nastale u vreme nacističke i fašističke okupacije Jugoslavije i Evrope.
Foto: Oliver Bunić / RAS Srbija
Ono što se do 25. juna ove godine moglo čuti ili videti samo na koncertima Marka Perkovića Tompsona, na skupovima pukovnika HOS-a Marka Skeje, na skupovima fudbalskih navijača ili na privatnim druženjima poput momačkih večeri, svadbi ili odlazaka u vojsku, to se tog dana moglo čuti i videti u Hrvatskom saboru. Toga dana s govornice Hrvatskog sabora pozdravljalo se ustaškim pozdravom, a da niko nije bio ni opomenut a kamoli kažnjen. Niko verovatno nije ni pomislio kako je to odjeknulo u ušima njihovih kolega koji predstavljaju srpsku, jevrejsku ili romsku nacionalnu manjinu ili u ušima pripadnika naroda koje predstavljaju. Niko verovatno i zato što ih je sve manje svesno ili im je sve manje važno što je uz taj pozdrav, prema procenama Memorijalnog muzeja holokausta (genocida) SAD-a, na području NDH uspostavljeno najmanje 15 koncentracijskih logora i logora smrti kojima su upravljali sami ustaše, da je usmrćeno gotovo 340.000 Srba (od njih 1,800.000), 32.000 Jevreja (od njih 39.000) i 25.000 Roma od njih ne mnogo više od tog, da je ćirilično pismo bilo zabranjeno, Srpska pravoslavna crkva preimenovana u Hrvatsku pravoslavnu crkvu, a pravoslavni vernici prisilno ili pod okolnostima egzistencijalne opasnosti prelazili na katoličanstvo.
Bez sankcija za „Za dom spremni“
Niko nije opomenut ili kažnjen zato što se ustaški pozdrav „Za dom spremni“ izrekao u kontekstu govora o Domovinskom ratu, pa on time ni kod onih koji ga uzvikuju ili ispisuju i ni za one koji ga čuju ili vide ne bi trebalo da ima isti smisao kakav je imao do Domovinskog rata. Te koji to tvrde, opovrgavaju i izjave Franje Tuđmana, prvog hrvatskog predsednika, čija je vlast i ideja o hrvatskom osamostaljenju od Jugoslavije bila ugrožena takvim pozdravima i takvim pripadnicima HOS-a. Opovrgavaju ih i sami pripadnici tih snaga, poput Ante Prkačina, ili brk samog Marka Skeje i naziv njegove IX. bojne „Rafael vitez Boban“. Opovrgava ih i činjenica da niko (bar ne zasad) nije ni razmatrao inicijativu koju je 2015. godine navodno potpisalo 3.200 potpisnika, među kojima i dvojica biskupa, da se „Za dom spremni“ proglasi službenim pozdravom hrvatske vojske.
Foto: Martin Gerten / DPA / Profimedia
Niko od onih koji su u Saboru pozdravljali ustaškim pozdravom jer nije zabranjen, nego je dopušten kad se misli i govori s „dvostrukom konotacijom“ ili „odgovarajućim kontekstom“. Jedni tako misle zbog političkog oportunizma, drugi zbog osećaja manjka političke moći ili političke smelosti, a treći se verovatno smejulje zadovoljno zbog političke lukavosti kojoj „dvostruka konotacija“ i „odgovarajući kontekst“ omogućavaju da se ne pravi jaz između „naših dečki“ juče i danas, „hrvatske vojske“ onda i sada, „naše Hrvatske“ nekad i sad. Za takvo „lukavstvo uma“ ima mesta u tumačenjima Domovinskog rata kao vešmašini koja može oprati najkrvaviju odoru ili najsramniji pozdrav.
Ovde ću samo reći to da ova vrsta lukavstva, s tom vrstom namere da se ustaški pozdrav opere u „kontekstu Domovinskog rata„, sadrži ne samo moguću već i realnu opasnost da se Domovinski rat ozbiljno i trajno uprlja neoprostivom zločinačkom prljavštinom ustaškog pokreta, Nezavisne Države Hrvatske i njihovog pozdrava smrti. Na žalost, koliko god neki romantizovali ili moralno estetizirali Domovinski rat upoređujući ga s „čistoćom gorskog potoka“ ili „dečjih očiju“, i Domovinski rat ima svoje ozbiljne tamne strane. Zato se ovo njegovo odavno nekrotično slepo crevo ne bi smelo zadržavati kao fantomska pupčana vrpca današnje Hrvatske.
Napad na Ustav RH
Mladi ljudi, koje se i nedovoljno i nepravilno podučava i u ovim i u drugima stvarima, sasvim sigurno neće naučiti ništa dobro ukoliko javni oportunizam, osećaj manjka političke moći ili političke smelosti nasuprot višku političkog lukavstva prevedu u svoje dvostruke poruke kakve su se mogle čuti od navijača i HOS-ovaca na središnjem kninskom Trgu Franje Tuđmana (verovatno bi se okretao u grobu kad bi to mogao čuti) tokom ovogodišnje proslave Oluje, na prvom koncertu Marka Perkovića Tompsona i drugih na imotskom Gospinom docu i na drugom koncertu samog MPT-a na istom mestu. Poruke su, kako smo mogli čuti, bile „Za dom spremni“ s lica i „Jure i Boban“ s naličja ili „Za dom spremni“ kao pismo, a „Jure i Boban“ kao glava jedne te iste kovanice, kako su mene u ovoj stvari naučili „navijači“ s „Trga Franje Tuđmana u Kninu“ i „ljubitelji glazbe“ iz „Gospina doca“. Tako bi iz ove lekcije o tumačenju i prevođenju trebali naučiti i svi oni koji od neugodnog zadaha ovog nekrotičkog slepog crijeva posljednjih tri i po decenije hrvatskog političkog i parapolitičkog života traže utočište u „dvostrukim konotacijama“ i „određenom kontekstu“.
„Hrvatska odavno nije u predustavnoj fazi kada se uzvikivalo svašta“
Da bi se s hrvatske političke kovanice trajno uklonila povesna senka ovakvog pisma i ovakve glave, trebalo bi se prisetiti da Hrvatska odavno nije u svojoj predustavnoj fazi kad se uzvikivalo svašta i htelo svašta, kao što nije ni u svojoj ratnoj fazi kad ratne pesme znače više od zakonskih članaka. Današnja bi Hrvatska na svoju državnu kovanicu, umesto nacionalističkih pokliča ili ratničkih pesama, trebalo da može da stavi pismo svojeg Ustava i glave onih koji su osvajali prostore znanja, lepote i slobode, a ne nepojmljivih zločina, mržnje i sramote. Kažem trebalo bi da može, ali znam da se moć za to neće steći ukoliko oni koji zaklinju na hrvatski Ustav ne krenu od Sabora kao ustavotvornog mesta odbrane ustavnog poretka jer „Za dom spremni“ i „Jure i Boban“ jesu protivni ustavnom poretku Republike Hrvatske.
Prilaganjem svoje moći prvi među nama – predsednik Republike, predsednik Sabora i predsednik Vlade – prvi bi nam svojim primerom trebalo pokazati kako do te moći doći da se zaštiti njen ustavni poredak i njene ustavne vrednosti. Premda prve reakcije nekih od njih nisu ohrabrujuće, uzdam se u to da će na ovom primeru osvestiti da je njihova ustavna obaveza i saradnja o zaštiti ustavnog poretka jer ovo više nije nesrećna i štetna, u nekim svojim aspektima i sama protivustavna, „hrvatska igra prestolja“. Ovo je mnogo opasnije od nje.